четвртак, 30. април 2015.

ТО НИЈЕ ЗА ПТИЦЕ - Десанка Максимовић

Писале су  неке новине из Рима,
како чух,
да негде у свету папагаја има,
који сами себи зарађују крух:
семенке, зрневље и клице,
а рад баш није за птице.

Служе код неког дресера:
један иде преко затегнуте жице,
други се уз уже вере,
трећи точак крилом тера
док не добије несвестицу,
а то баш није за птицу.

Кад који погреши или стане,
дресер га хладно ошине
комадићем жице
преко крила, ногу или кљуна
и створи им ране,
а ране баш нису за птице.

И тако по целе дане
од јутра до неко доба,
а кад се сврши вежбање,
не иду из соба на грање
већ у кавез, тамнице,
а ропство баш није за птице.

ПЕСМА - Десанка Максимовић

Била једном нека песма
зачудо топла, зачудо тиха,
али је некако при рођењу
без једнога остала стиха.

Добри су се градили људи
да не виде ту њену ману
и песма се једном усуди
да изађе пред свет и то по дану.

Међутим је неки човек зао
повикао за њом: "Хрома је, хрома!"
И она је побегла уплашено
 и није излазила више из дома.

А била је нежнија од маслачка,
била је нежнија од јагода,
и патила је, патила много,
што не може као сви да хода.

Али по старом закону неком
који и песме обухвата,
пробудила се изненада
једнога јутра као крилата.

Окрилатила је песма хрома
и мада нема једнога стиха,
лети високо, високо веома,
зачудо топла, зачудо тиха.

НЕОБИЧНО ШКОЛОВАЊЕ - Десанка Максимовић

Учила ја сам музику
код птица из завичаја,
да им имена не ређам,
фрулу код коса и славуја,
а часове из солфеђа
давала ми је нека
весела сеница смеђа.

Учила сам домаћинство
код веверица лешничара
и дроздова винара,
и медвед је стари присто
да ме учи за пчелара.

Часове филозофије
давао ми је лисац
уџбеника шумских писац,
и завичајне змије
и чувени словослов
ћук богослов.

Земљопису ме је учило
гусака дивљих јато
и јато прозеблих ждрала,
као професор географ спремно,
и одлично знам сада зато
где је Море Средоземно
и земље с његових обала.

БОГАТО ДЕТИЊСТВО - Десанка Максимовић

У детињству сам била кнегиња,
имала сам и свога кнеза,
претворена од неког врача
у високо дрво бора,
имала сам и супарница
лепших од себе, бреза,
и имала неколико
славуја удварача.

И као кнегиња свака,
или кнежевска сестра,
имала сам три оркестра:
оркестар зрикаваца,
што свира за првог мрака,
и птичији оркестар са храста,
и жабљи са жабљака.

Имала сам десет воденица
на речном рукавцу,
од кукурузовине свака,
још ми певају у слуху,
и десет зелених чардака
и кула у ваздуху,
још с прозора и светлости њине
одблесак понеки сине.

Имала сам кнежевска ловишта
лептира и вилиних коњица,
имала своје воћњаке
јагода и купина,
модрих трњина и леска
читаве дрвореде.
Штета је само што нисам
имала кћер или сина
да ми кнежевину наследе.

НАДМЕТАЊЕ - Десанка Максимовић

Присуствовала сам
чудној смотри једног дана:
надгакивала су се два гаврана,
натцрњивале су се две чавке,
натћуткивале се неме травке.
Наткукавале се две кукавице
невидљиве, из борове живице.
Надмудривале су се две змије,
натпијао се свак ко пије:
жабе, пуноглавци, зелембаћи,
трезнога ниси могао наћи.
Надбељивао се облак изнад клана
и птица једна бело одевена.
Надрастале се око пањева гљиве,
и крај плота кукута и коприве.
Надтркивао се источњак млади
и месни ветар, што код шумара ради.
Наткевтавало се нечије ловаће псето
с незапослених псића целом четом.
Натпевавале се из зелене тмуше
зебе, конопљарке и грмуше.
Надигравали се сунчеви одблесци
с веверицама немирним у лесци.
Надусхићавала се бића цела свита
са снопом јутарњих светлосних усхита.

СТРАХ - Десанка Максимовић

Не знам шта је дечку Саши,
већ је ђак,
а кучића још се плаши.
Њихов поздрав:
- Ав, ав! Буди здрав!
Буди јак!
За њега је претња знак.
И да је то куче бар
какав пас, велики, стар,
какав вучјак,
какав овчар
опасан, јак;
него куца
која тек зна да промуца
- Ав, ав! Буди здрав!
Што се држиш тетки за скут?
Ав, ав, тресеш се сав
као прут.
А кад је већ таква ствар,
учи, брате, језик псећи:
ав, ав, значи буди мени здрав,
ав пута пет,
значи дођи сутра опет,
ав пута седам,
значи волим да те гледам.
Ако залајем пута сто,
и ја сам се уплашио.
 

УСТАНИКОВО ХОДОЧАШЋЕ - Десанка Максимовић

Планино, кад год кроза те ступам,
то је ходочашће;
дрвеће твоје беше ми место сестара,
уместо мајки,
у њему нађох хиљадама браће.

У час одсудни однекуд са небеса
ти се спусти као зелено привиђење
и све нас оте
гониоцу из разјарених чељусти,
у море крви спасења баци котве.

Ти спасе моју колевку и потомство,
пред гониоцем истури груди храшће,
буква нејач прихвати и отхрани,
бар нам кровом поста
и разговором сваки лист на грани.

Планино, ти се као вал зелени
диже и погаси око нас пожаре,
разви барјаке мећава и студи,
и, замећући нам траг пред гониоцем,
показа срце веће него људи.

Планино, отаџбино друга у отаџбини,
једини некад преостали шанче,
преживели борац пада ти ничице
пред жбуње клеке
и, ко од ране што мукло тишти, плаче.

РАЂАЊЕ ПЛАНИНА - Десанка Максимовић

Док идеш, идеш планином,
прича ти дрвеће старо:
Била тако једном нека
велика река
дужа од сваког пута,
дужа од змијских царева,
и крокодила,
и железнице, и сплава;
а била
јача од лава,
и као рис љута.
И имала та река јака
стотину вредних шака.
Куд год би прошла крај стења,
у свакој би понела руци
пуно камења
и спуштала га често
на исто место.
Затим је ветар, торбар стари,
прашине ту надуво,
а кише пале јаке
да прах и камен слепе,
па небу под облаке
порасле планине лепе.
После је опет вихор
преко тог голог стења
развејао семења, семења,
из свих шума,
из свих вртова,
и никле су јеле
и брезе беле
и много цветова.

ПОД НЕБОМ ОД ЖИЦЕ - Десанка Максимовић

Са свих мора, свих небеса и светова,
у огромној полулопти од жице,
 разноврсних гласова и летова
бораве заробљене птице.

Додирују се луг и речна матица,
са оазом пустиње су блиске,
крај колибра ситних као златица
у мутном језеру су плиске.

Пауни вуку по прашини скуте,
врте се нојеви укруг и без смера,
суморно по гранама ћуте
фазани потамнелих пера.

Провејава сунце кроз зарђалу жицу,
каткад у језеру месец процвета;
 и нанесе пут слободну птицу
на околна бледа дрвета.

МРТВА ТИЦА - Десанка Максимовић

У полумрачној собици лугара
вене мртва птица, напуњена кучином,
без облака, без таласа, без другара
са којим је летела над пучином.

Сад се више не блиста и не умара
крило на које зора спушташе прву росу;
рука путника, морнара или шумара
у срце њено прах и мрак просу.

Сад сен се огледа у њеном оку од стакла
и ветар гони по зраку, по поду,
као пахуљицу бело перо тичије.

Сад никад више неће очи ничије
спазити: како се крилом неба такла
тица, ко звезда сребрна у своду.

ЛЕП ДАН - Десанка Максимовић

Сутрадан после кише
дођох птицама у стан,
а оне све окупише:
- Леп дан! Леп дан!
Проговориле наједном
и сове, дању неме:
- Лепо време! Лепо време!
Разбрбљао се поштено
и стари хроми гавран:
- Волим кад леп је дан!
Загрцнуо се поток,
сав се од смеха цепа:
- Да светла јутра, лепа!
Мрмља и дебели бумбар,
сав јоште бунован:
- Леп данас имамо дан!
И белутак под сунцем
поздрави ме, скреса:
- Разведрила се небса!
Борови као војници
уз бедра приљубили длан,
јављају ми и они:
- Леп дан! Леп дан!
Водопад са стене звони
прскајући ме штедро:
- Свануло јутро  ведро!
И пуж поверљиво шапће,
ни он није за сунце слеп:
- Дан леп! Дан леп!

КАМЕНА ПЕЋИНА - Десанка Максимовић

Завирим једном у пећину камену,
кад тамо чудне се догађају ствари:
цар патуљака, станар пећине стари,
може му бити и хиљаду лета,
ставио круну од каменог цвета,
сва се провиди као бистар вода,
и свуд около пећини са свода
блиста исто тако камено цвеће.
Пред царем и за њим патуљака свита,
у руци сви носе светло, биљурно грање
и један из камене књиге чита:
- Царе, срећно ти било крунисање!
Круна је твоја грађена билион лета
од суза којима плачу стене,
од росе камене и каменог цвета.

И ја хтедох да пођем на крунисање,
али ми се са оближње гране јави
птичица нека живахна и сура
што крај гнезда у рачвама стражари.
- Нису то патуљци живи, прави,
сви су они од камена, биљура,
и свита, и читач, и цар њихов стари;
а глас онај што се њихов чини
жамор је ветра што се изгубио
давно, прадавно у овој пећини.

СЛУШАЈТЕ - Десанка Максимовић

Слушајте понекад у шуми птичји цвркут,
њихове дозиве, њихов крик и цијук,
учиниће вам се, није песма птица
него се чују чекићи и пијук
из неких у грању скритих ковачница,
учиниће вам се, неки народ ситан
бави се безбројем послова, заната,
и журно, журно на гнездима деље
мајушне за птице прозоре и врата,
и да вилине коњице поткива,
да реже бакарна крилца бубамари,
да кује рогове маломе јеленку
и гради много ситних, металних ствари.
Слушајте понекад у шуми птичји цвркут!

И ДРВЕЋЕ ПРИМА ПЛАТУ - Десанка Максимовић

Сутра је први август, како знате,
када дрвеће у целоме свету
прима плате:
ни сребро, ни злато, већ звездану монету.

И то не бива као код нас људи
по запослењу, и знању, и чину,
већ колико које дрво жуди
да порасте у небеса висину.

Одбројава месец, благајник стари,
по заслузи жбуну и дрвету сваком,
до саме зоре звецкају кантари,
свака грана стоји с позлаћеном шаком.

Седамнаест хиљада пет стотина звезда
добијају чемпреси, јаблани и јеле,
пуне се зелени дланови и гнезда,
по пет хиљада добијају брезе беле.

Храстови примају колико могу понети,
а буква колико стане јој у недра,
и све у звезданој монети
којом кипе ноћу небеса ведра.

А ниско жбуње и трње по стењу,
које није чезнуло небу у висину,
није волело светлости да се пење,
добија једино звездану ситнину.

У ГОСТИМА - Десанка Максимовић

Позвао је мај
све бубе на чај,
од осе до пчеле,
да се провеселе,
тихе бубамаре,
лептире, бумбаре,
и ливадске попце,
и рударе ровце.

Спремио је мај
судове за чај,
изнео у поље
разнобојне шоље,
позлаћене купе,
чутурице скупе,
и румене зделе,
и крчаге беле.

Сипао је мај
сваком мед у чај,
у црвене лале,
у звончиће мале,
у хајдучку траву,
перунику плаву,
у жуте љутиће,
да заслади пиће.

Попио је свак,
и лептирић лак,
чаја пола литре,
засвирале цитре,
зачула се труба
свирачица буба,
из оближњег жбуна
запевала жуна.

КРТИЦЕ - Десанка Максимовић

Кртице,
шкртице,
зашто сте се скриле
тамо усред таме,
па једете саме?

Кртице, шкртице,
ви имате подруме
пуне још од лане
свакојаке хране.

Кртице, 
шкртице,
не ваља се крити;
слађе ће вам бити
ако што имате
и другоме дате.

Мало гладној шеви,
и мало црвићу,
а помало и мени,
веселом врапчићу.

ЧУВАЈТЕ СЕ - Десанка Максимовић

Чувајте се, чувајте се нашег смешка;
као сребрни цветолики штит
он скрива горчину украј усне лукова.
На очи наше усред бола тешка
варљиво пада ко сунце по шумском виру.
Иза смеха слатких звукова
ми презиремо и патимо на миру.

Чувајте се наших суза; често падају
данас због давног драгана неверна,
због јада што сада већ срце не глобе.
Чувајте се суза наших; не дајте на тла
чисте да падну, јер ће се у злобе
створити капљу и тешкога зла.

Чувајте се срца нашег; из сна га не зовите,
јер ма да је ко пролеће пуно противречности,
иза жеље луталице и часовите
у љубави оно жели вечности.

И кад младост вене, патњу сносимо,
чини нам се добра лука, вечни спас,
сјај златнога љубави зрака.
Чувајте се, чувајте се нас,
ми жарко срце носимо
испод свилених трака.

ПЕСМА ГОЛУБА - Десанка Максимовић

Гле, драга, у сенци сваког младог грма
расањене тице граде гнездо перно,
и у прозрачној мрежи месечевих срма
нише се сву ноћ њино срце смерно.

Ливадска тица кроз зрелу траву скакуће,
сакрива гнездо росно далеко људском трагу,
бубе бирају цветове дубоке за куће,
лептир у зрак односи своју драгу.

Дођи, драга; са зелене шаке наше гране
гледаћемо звезде ко очи неба близе
и како су долине земље кобно вране,
и како месеци пуни пред нама клизе.

Доносићу ти на крилу и кљуну
капи од росе и зреле кудеље,
развићу над тобом крила, кад ветри дуну
и гром црни мач у бору крај нас удеље.

Срце ћу своје пружити и око
да тебе ловаца не погоди нишан;
бдићу над тобом у зраку високо
у дан сунчани и у сутон кишан.

А љубав твоју закитиће песма
 топла ко сунцу са срца да тече,
и као свила младога повесма
испредаће се зору, дан и вече.

ЗАБОРАВ - Десанка Максимовић

Марта трећег у ноћ, ове године,
болна о теби мисао
побеже ми са душе.

Не знам да ли се као црна тица негде подиже,
или као камен негде утону;
али никако више не знах је наћи
у срца растуженом сутону.

Скривени таласи суморно пенуше
потока што је негде текао,
мину злослутица кроз суморне честе.
Ти не слутиш како ми би
кад не знах тад шта си ми једном рекао,
ни да ли није или јесте
болела ме кадгод о теби мисао.

И нико не зна колико ме заболи
кад угледах месец на неба средини,
и кад ми се весео учини потока хук;
и наједном изгуби свој кобни смисао
оне поноћне тице ћук
отегнут, и један једини.

МЛЕЧНИ ПУТ - Десанка Максимовић

Хитам некуда као закаснели путник кроз шуму црну;
сем онога што у души носим не видим ништа,
као плаштом златним ја се сном својим огрну`,
сем њега не знам да ли волим на свету ишта.

Журим некуд, и моје стопе хитне
не засташе никада украј крчме друмске,
не сагох се никад до животне радости ситне
као до малене јагоде шумске.

Мени се чини, чезнем за звездом што још се не указа,
за снеговима што негде далеко се топе,
мене опија мирис далеких, незнаних стаза,
хтела бих где нико није да носим своје стопе.

И само кад мога драгог рука пуна чежње
дигне се кроз таму попут летњег цвета,
ја станем: ућуте у срцу звездане тежње,
и проживим један трен у скуту овог света.

Па опет, као пролећна лептирица танкокрила
кад полети светлости сунца из таме,
хитам, пошто сам очи сузне покрила
плаштом златним, и остављам руке драгог тужне и саме. 

ДВА ДАНА У ШУМИ - Десанка Максимовић

1.

Над провалу сам се нагла шуме борове,
пуну хладовите тајне и камениту;
тамо Бог шаље само тамне створове;
сунце је огреје само кад је у зениту.

Маховина ко вечни сан по свему попала,
и све је дубок зелени вир ћутања:
не чују се крила, ни срнина лака стопала,
ни веверичина по гранама лутања.

Драги, што ниси овде да ми, ко сноп сунчане жице,
улијеш смелост и поведеш провали до самог задна;
машући насумице рукама као слепе тице,
да спустимо се до помрчина вечних извора хладна.

Тамо  бисмо можда доживели радост чудну:
да, иза мрежа што их је паучица спрела,
ко самоникла радост срца у дну,
сретне нас сред провале малена јагода зрела.

2.

Слична сам вечерас, драги, брдске биљке струку.
У мени као цвет под снегом спава све што је чулно.
Не желим сада ни твоју реч нежну, ни руку;
све људско сад ми је тамно и богохулно.

Сад хоћу да сневам сама под неба окриљем,
међ тицама ливадским ко међ стадом овчарица,
и, пунећи наручја мирисним биљем,
да пустим душу нек бива час дете, час тиха старица.

Милоште твоје данас могле би да смање
лепоту ћутања и месечевог мртвог лика;
ја волим сада да гледам како се грање
грли у дољи као руке вереника.

Не треба ми вечерас ни твоје мудрости дивне:
слушајући глас вечером занете тице,
и бројећи небом звездане гривне,
ја појмим вечерас све ко древне пророчице.

ПИСМА ИЗ ШУМЕ - Десанка Максимовић

1.

Идем путем, и као девојка кудељу свилену,
свој вечерњи сан не прекидам прести.
Певају тице на младом храсту и клену;
и знам, свуда ћу само зрак и ветар срести.

И сенка ће само моја, огромна попут дива,
ходити са мном, верно ме пратити с пута тог,
у часу кад благо дан се у ноћ широку слива
и мирише на ливади свакој сена стог.

Живим сама: сном се опијам и самоћом,
спуштам срце своје до росног цвећа дањом,
и, пуно радости бистре, к небу га подижем ноћом
и гледам: месец ћути и иде својом путањом.

И усним често пред крај ноћи, у зоре доба,
да нисам жена, већ срце неке тице малене,
и кад се пренем, мириса шуме пуна ми соба
и небо се смеје златно, и гледа право у мене.

2.

Пријатељу, путем покрај мога дома
путују ветри с истока западу, с југа северу,
спуштају се с неба земљи час сунце, час кише.
Пријатељу, опрости ми ову чедну неверу:
сад ветрове и шуме волим од свега више.

Како тужно пада сен на гора зеленило,
како је страшан ноћи изненадни настанак,
како невидљива тица тихо тад на грану слета,
како је слатко у тај час ићи на састанак
бору у долини, старом већ хиљаду лета.

А кад будем, као ласта на гнездо старо,
на срце твоје опет се доселила,
пријатељу, опрости ми, и не замери,
ако за тицом првом што нас буде веселила,
ако за ветром првим што се стазом намери
одем занета, у час кад ти се крај мене снева.

3.

Већ све се више сако јутро хладно
стазама скупља магла љубичаста,
и у даљини лишће листопадно
злати се. Мој драги, овде јесен наста.

Као прст претње свуд по долинама
дижу се ћутљиве јеле и смрче;
лице је већ суморно небу, и нама;
кише су све старије; све грче

бива ми у души. Срце би да се врати
к теби, где увек је пролеће за ме.
Шаљем ти кап росе јесење с папрати
и закаснели цвет цикламе.

МРАК - Десанка Максимовић

Мрак се је родио у шуми, ја сам га затекла
када се из гудуре тамне побауљке пео.
Задрхтасмо ја и на језеру цвет бео.
Последња светлост кроз врхове јела
тужно је текла.

Од страха нико не спази, мада ту на обронку стаја,
да ли је мрак нечујни поноћни баук,
да ли је прашумски крсташ паук,
да ли гладна аждаја.

Утону негде безброј ситних биљки и створова;
и зби се дрвеће у густа, сумрона већа;
али залуд, мрак се проби између борова
и као злодух отиште у село
низ путе прашне.

Трну врхови јела попут дивовских свећа.
Само цвет на води ко удављена звезда бледо светли.
Јавише се тад шумске тице страшне
и објавише ноћ као зору петли.

ЗМИЈСКЕ ОЧИ - Десанка Максимовић

Кад затрепти жега на широком пању,
у његовој протрулилој полути
змија се шарени расплетоше колути,
узнемриени слатко у свом спању.

И најпре белоушка боје голубије
пању низ зелено спусти се бедро.
Укочено сјаше њезино око ведро,
као да пре вечности неко уби је
и авет јој се јавља овим тлом.

И погледа с подсмехом и несвесним злом:
на тугу којом шумори усамљена бреза,
на горостасни понос старога храста,
на љубав којом бршљан уз стену сраста,
и стрепњу којом цвет шумски пред ветром преза.

Чињаше се, дух што доњим светом влада
и загробном мудрошћу мирно се руга
свему под сјајем сунчаног круга
и несталнога облакова хлада.
Потом у таму опет неку сплазну.

А мени би као да је велики дан судњи,
те промичу змије покрај наших жудњи
и срца нам се дотичу, за казну.

 

среда, 29. април 2015.

ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО - Хајнрих Хајне

47.

Они су кињили мене,
Гњеву ме гоне бледом,
Једни љубављу својом,
А други мржњом и једом.

Мој су хлеб тровали, отров
У чашу лили ми редом,
Једни љубављу својом,
А други мржњом и једом.

Но она што ме кињила,
Мучила, више од свије`,
Никад ме мрзила она
И никад љубила није.

48.

Жарко се лето смеје
Са јагодица твоји`;
У твоме срцу малом
Студена зима стоји.

Но, моја драга, скоро
То ће се друкчије збити!
На лицу зима ће доћи,
А лето у срцу бити.

49.

Кад се растају двоје,
Они се рукују тад,
И стану плакат и дуго
Уз горки уздишу јад.

Ми нисмо плакали, драга,
Нит` рекли "ах!" ни "вај!"
Касније сузе су дошле
И горки уздисај.

50.

Они сеђаху уз чај и о љубави
Речи је пало сила.
Господа беху од укуса, а госпе
Од нежна чувства и мила.

"Љубав платонска мора бити!" саветник суви
Рече а важан сасвијем.
Иронично се осмехну саветниковица,
Но ипак уздахну с тијем.

Каноник јако раствори уста:"Љубав
Сувише не сме бити слепа,
Иначе здрављу шкоди." "Како то?" шапну
Фрајлица врла и лепа.

"Љубав је једна пасија!" додаде на то
Грофица сетна и бона,
Па шољом чаја љубазно госпа нуди
Господина барона.

За столом тебе не беше и празнина
Осећала се  јасно -
Ти би о твојој љубави, моја драга,
Причала тако красно.

51.

Песме су ми отроване -
Зар би могло друкче бити?
Ти у цветну младост моју
Ули отров грчевити.

Песме су ми отроване -
Зар би могло друкче бити?
У срцу ми много змија,
Међу њима, драга, и ти.

52.

Опет сам снево о добу  давном:
Ноћ мајска, а сретни цели
Ми смо, седећи под липом тавном,
На вечну верност се клели.

За клетвом клетве текле су нове, -
Ту кикот, пољупци, треме,
А зар да памтим на клетве ове,
За руку ти уједе ме.

О драга, ока сјајна и мила,
О цвете зао и мио!
Твоја је клетва у реду била,
Ујед је сувишан био.

53.

Ја стојим на врху брега
И чезнем сентиментално.
"Што нисам птица која!"
Све тако уздишем стално.

Да сам ја лака ласта,
Ја бих се теби вио,
И где ти прозори стоје
Себи бих гнездо свио.

Да сам ја славуј птица,
До твојих прхно бих страна,
Па бих ти ноћу слатко
Певао песме с грана.

Да сам ја бена*, твом срцу
Одмах бих слетио доле;
Та ти све бене волиш,
И видаш бенасте боле.


*тако се зове у околици Мостара једна врста дивље патке (прев.)


54.

Лагано моја кола
Кроз шумске одмичу стране,
Где у пролетњем сјају
Чаробно цветају гране.

Ја седим, умујем, сневам,
На драгу мислим, кад саме,
Спрам кола мојих, три сенке
Главом климнуше на ме.

Скакућу, кесе се, ругају,
Но ипак плаше се мене;
И смешаше се ко магле,
И све три прхнуше сене.

55.

Ја сам плакао у сну,
Ја сањах да те гроб крије.
Пренух се, а још низ лице
За сузом суза се лије.

Ја сам плакао у сну,
Ја сањах ти оде другом.
Пренух се, и јоште сам горко
У плачу јецао дугом.

Ја сам плакао у сну,
Ја сањах да сам ти мио.
Пренух се, а увек јоште
Поток се суза лио.

56.

Сваке те ноћи сневам,
Твој благи поздрав ми лети;
Ја гласно плачући падам
Пред слатке ножице ти.

Ти болно гледаш на ме
И сетно машеш главом;
И капље бисерних суза
У оку сину ти плавом.

Киту ми чемпреса пружаш,
Реч једну шапћеш ми ти`о.
Пренем се, ките нема,
Нит` памтим твој шапат мио.

57.

Ноћ хуји, дажда лева,
Јесењи ветар веје;
Где је сад моје сиротно,
Плашљиво дете, где је?

На прозору је видим
Њене собице саму;
Сузним очима зури
У ноћ и пусту таму.

58.

Јесења ноћ је и стабла
Повија ветар љут;
Ја сам, огрнут струком,
Уз горски јездим пут.

И како ја јездим, и мисли
Језде ми преда мном;
Оне ме весело воде
У моје драге дом.

Са свећом излазе слуге,
Пас лаје зао и прек,
Ја јурим уз завој скала
Уз оштрих мамуза звек.

У соби, сагови где су,
Топлота, мирис и сјај,
Драга ме чека, ја летим
У њезин загрљај.

Храстови шуме и зборе
Уз ветар студен и худ:
"Шта ћеш с том лудом клапњом,
Ти коњаниче луд?"

59.

Једна се одрони звезда
Са своје висине јасне!
Оно је љубави звезда
Што тамо пада и гасне.

Са јабукова стабла
Падају хрпе цвета,
Ветри стижу и тим се
Играју, весела лета.

Лабуд рибњаком кружи
И пева, и песма звони
Све тише, и певач бели
У гроб водени рони.

Све је немо и мрачно!
Цвет је раздуван цео,
Згасла је звезда и с песмом
Потоно лабуд бео.

60.

Мене бог снова у дворе огромне вину,
Где се опојни мирис и блесак лије,
Где разнобојни валови људи теку
Кроз чудни заплет соба лавиринтскије`.
Ту слуге траже излазна врата и руке
Крше у страху за дочек гостију нови`,
С витезима се, у мноштву, истичу госпе,
А и ја сам сам одвучен у вртлог ови.

Но наједанпут ја се сам нађох, у чуду
Како је нагло нестало гомила свију;
И даље ступам, и хитам, и идем само
Кроз заплет соба што чудновато се вију.
Корак ми тежак постаје и страх ме хвата
Да ћу икада излазак наћи који.
Накопон дођем на задња врата и ступам,
На излаз врата - о боже, ко ту стоји!

То беше драга, што је на врат`ма била,
На уснама јој бол, на челу бриге тама;
Да назад идем, знаке ми руком даје.
Опомиње ли ме, или се срди на ме?
Ипак из њеног ока жар слатки греје,
Што ми сву памет и целе трза груди,
И док ме она гледаше строго и чудно,
Но ипка тако љупко, ја се пробуди`.

61.

Поноћ је била нема и као лед;
Ја тугујући по гори луто сам блед.
Из сна сам трго цео планински стрм,
И болно врхом тресо је сваки грм.

62.

На раскршћу је гроб ледни
За самоубица свет;
Ту расте грешника бедни`
Један плаветни цвет.

Ту у ноћ нему сам био,
Сав болом обузет;
На месечини се њи`о
Бедних грешника цвет.

63.

Свуда где сам, око мене
Помрчина, густе таме,
Откад мило не гледају
Твоје сјајне очи на ме.

О, љубави златне звезде,
Пресјале су више моћи,
Испод мене понор пуца -
О, прими ме, древна ноћи!

64.

На очима с црном ноћи
А оловом поврх уста,
Укочена срца, мозга,
Лежах у дну гроба пуста.

Не знам рећи колико сам
У ковчегу снево тако,
Кад се пренух а на гробу
Куцање се зачу лако.

"Зар, Хајнриче, устат нећеш?
Вечног дана светлост грије;
Сви су мртви ускрснули,
Час радости вечне бије".

Ја не могу устат, драга,
Слеп сам јоште свако доба;
Од плача се угасише
Посве моја ока оба.

"Ја ћу, драги, пољупцима
Збрисат с веђа ноћ ти слепу,
Па анђеле гледај златне
И небесну светлост лепу".

Ја не могу устат, драга,
Још млаз бије крви вреле
Из мог срца, где згодише
Речи твоје оштре стреле.

"Ја ћу, драги, тихо спустит
Руку поврх рана тијех,
И крв неће више тећи,
И нестаће бола свијех".

Ја не могу устат, драга,
Крв из главе тече моје;
Кад ми тебе украдоше,
Сам сам зрном пробио је.

"Ја ћу, драги, увојцима
Затворити ране ти`о:
Бујица ће крви стати,
Па ћеш бити здрав и чио".

Молила ме тако нежно,
Ја попустих речи благој;
Ја се хтедох подигнути,
Па да пођем својој драгој.

Тад се ране отворише,
А из чела и из груди
Пљусну поток вреле крви,
Ја се тргох и пробуди`.

65.

Старе, пакосне, песме
И снове зле и худе
Ход`те да сахранимо;
Но ковчег нек велик буде.

У њ ћу још спустити доста,
Но шта, сад нећу рећи;
Од бачве Хајделбершке
Тај ковчег нек буде већи.

Носила справте чврста
Од даске дебеле доста;
Но дужа морају бити
Од Могунцијанског моста.

И дван`ест дива нек дође
Великих и устарјни`,
Јачи` но Христофор свети
У Келнском хранму на Рајни.

Нек они ковчег однесу
И спусте у море тамо,
Јер тако велики ковчег
За гроб је велики само.

Знате ли што ковчег мора
Тако велики бити?
Ја ћу ту још и љубав
И боле сахранити.
 

ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО - Хајнрих Хајне

34.

(Ум збори:)

О, када бих подножица био
Куда ходи моја драга љупка!
Тужио се не бих, па век цио
Да ме гази и ногама тупка.

(Срце збори:)

О, да сам јој јастучић, крај стола
Где јој игле забодене стоје,
Када би ме не знам како бола,
Бод би био радовање моје.

(Глас песме збори:)

О, кад бих лист хартије био
Па да служим за папијот њени!
На ухо бих шапнуо јој ти`о
Све што живи и дише у мени.

35.

Откад са мном драга није,
Не смијем се као прије;
Многи бећар шалу збија,
Али ја се не насмија.

Откад сам је изгубио,
Ја ни суза нисам лио.
Срцем носим тугу многу,
Но плакати ја не могу.

36.

Из мојих големих бола
Малене песме се роје,
Па звонких крила лете
Све срцу драге моје.

Но мени тужне се врате
И ћуте ко стена нага,
И неће да кажу шта су
Виделе у срцу драге.

37.

У недељноме оделу
Кроз шуму филистри јуре,
Кличу, ко јарад скачу,
И славе чари натуре.

Жмиркавим очима мотре
Како све цвета лепо;
Врабаца песми сишу
Дугим ушима слепо.

Но ја застирем окна
Застором црне чоје;
На посету ми стижу
И обдан авети моје.

Стара се љубав јавља,
Из царства смрти се буди;
Уза ме седне и плаче
И моје гане груди.

38.

Слике покојних дана
Из свога устају гроба,
И покажу ми у твојој
Близини живљено доба.

Снатрећи обдан сам луто
По улицама свијем;
У чуду свет ме је гледо,
Ја бејах тужан и нијем.

Ноћу је боље било,
Сокаци пусти и само
Ја сам са својом сенком
Луто сам тамо и амо.

Уз бат корака тромих
Ја бих мост прешао стари;
Кроз облак месец се јавља
И хладна погледа зари.

Зурећи горе, пред твоју
Кућу бих стао доли,
У твоје прозоре гледо,
Док срце тиште ми боли.

Ја знам, ти често из окна
Гледаше гдје ја, са својим
Чежњама, на месечини,
Као стуб један стојим.

39.

Момак девојку љуби,
Но ова другом је склона;
Тај други воли другу
И с овим венча се она.

За инат девојка пође
За првог човека што га
На путу срете, и момак
Врло је тужан стога.

То ти је стара песма,
Но вечно нова и млада,
И ком се деси - том срце
Пуца на два комада.

40.

Када чујем песму што је
Некада моја драга поја,
У вихору дивљих бола
Кидају се прса моја.

Једна тамна, мутна чежња
На горске ме гони висе,
Ту бескрајни мој бол тајни
У сузама истопи се.

41.

Сневах о чеду краљевском,
Лице јој је сузно и свело;
Под грањем липе сеђах с њом,
И ми се грљасмо врело.

"Ја нећу престо оца твог,
Нити му круну јасну,
Ја нећу скиптар краљевског,
Ја хоћу тебе красну".

"Залуд", рече глас јој мек,
"Та мене гроб је скрио,
И доћи ћу ти ноћу тек,
Јер ти си тако ми мио".

42.

Далеко на сиње море
Ми смо пловили, драга,
У лаком чамцу сами;
Ноћ беше тиха и блага.

Духова острво лепо
У месечини је било.
Ту се уз слатке звуке
Маглено коло вило.

Вило се тамо и амо,
Док свирка све слађе звони;
И ми минусмо даље,
Неутешени и бони.

43.

Стара ми бајка снежном
Све руком маше, и пој
Ту звони, са свирком нежном
О земљи чаробној,

Где крупни цветови редом
У позни жељкују сјај,
И гледају се гледом
Благим и чедним ко рај;

Где зборе стабла цела,
Ко хор где пева лес,
И жубор чује се врела
Ко свирка уз лаки плес;

И песме љубавне звоне
Што их не чу слух твој,
Па ти сва душа тоне
У чежњи сладосној.

О, да ја доћ могу тамо
Па с врела радости пит,
И лишен свих патња само
Слободан, блажен бит.

Вај, често у сну спрам мене
Тај среће сине крај,
Но попут празне пене
У зорин ишчезне сјај.

44.

Љубио сам те и љубим јоште,
Па нек се сруши свет цео,
Из рујина ће моје милоште
Букнути пламен врео.

45.

У светлој летњој зори
По башти усамљен грем;
Цвет сваки шапће и збори,
Но ја корачам нем.

Цвет сваки шапће по леји
И болно ми шаље глед:
"Не буди зао нам сеји,
Ти туробниче блед".

46.

Моја се љубав светли
У тмурној светлости, сетној,
Ко тужна, суморна прича
Причана у ноћи летној.

"У башти чаробној само
Борави драго двоје;
Сјај месечине блиста,
Са грана славуј поје.

Као кип мома стоји,
А клечи витез плави.
Мома се у бег даде -
Из честе див се јави.

У крви посрну витез,
С клецањем кући див "миче".
Кад ја сахрањен будем,
Тад је крај ове приче.

ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО - Хајнрих Хајне

24.

Силу ти причаше они,
Силна је оптужба текла!
Но моју душу што мучи
Та дружба није ти рекла.

Важно су правили лице,
И главом климали с тијем;
Опаким створише мене,
А ти им верова свијем.

Али најгоре што је,
То веће не знаде вајно;
Најгоре и најлуђе ја сам
У срцу носио тајно.

25.

Цветала је липа, славуј клицо јасно,
Смејало се сунце радосно и ведро;
Ти загрли мене и пољуби страсно,
И притисни чврсто на пламено недро.

Лишће пада, мукло гавран гракну лугом,
Мрзовољно сунце у таму се зави;
Ми рекосмо: "Збогом!" хладно једно другом,
И уз отмен наклон ти коленце сави.

26.

Ми смо се волели заносно и слепо,
И слагали ипак узорно и лепо,
Играсмо се често "супруга и жене",
И не бесмо ипак главе разбијене.
Клицали смо скупа, шалили се красно,
И љубили нежно и грлили страсно.
На концу у дечјој радости и сјају
Ми се "сакриваче" играсмо по гају;
И скривања наша тако вешта бише
Да се нигда, драга, не нађемо више.

27.

Ти најдуже си ме верно
Волела, бринући се за ме;
Сред моје беде и чаме
Ти си ме тешила смерно.

Ти ме у данима мутним
Опскрби пићем и јелом,
Новцем, рубљем, оделом,
И најзад, и листом путном.

Нек те бог дуго јоште
Од жеге и зиме штити,
Нек никад не удели ти
Ко мени `ваке милоште.

28.

Земља дуго тврда и нехатна оста,
Но мај цветни дође, па издашна поста;
И све кличе, све се смеје и весели,
Само моје срце смејање не жели.

Мала звонца звоне, сјају доле цветне,
Као у бајкама, зборе тице сретне;
Но тај говор мени нимало не годи,
Ја свуда беду видим куд ме стаза води.

Та гомила света досадом ме кињи,
И другови сами терет су ми сињи; -
А та је сва мени стога дошла чама
Што се моја драга сад зове "мадама".

29.

И док сам ја дуго дангубио, сањо,
По туђини луто и све кера гањо,
Мојој драгој беше досадно зацело,
Па ти она скроји венчано одело,
И ко мужа нежно загрли цвет мио -
Момка што је глупљи од свих глупих био.

Како ли је мила, лепа, моја драга!
Још преда мном лебди њена слика блага;
Очи јој љубице, а лик руже ране,
Она још једнако цвета у све дане.
Па да се удаљим од таквога цвета,
То највећа глупост беше овог света.

30.

Очи су јој љубичице ране,
Лице рујне руже неузбране,
Руке мале до две беле лале;
Још све цвета моје чедо бело,
Само свело срце јој је цело.

31.

Свет је тако диван и свод плав и мио,
И ветрићи веју тако благо, ти`о,
И цветови машу по луци и коси,
И сјају и трепте у јутарањој роси,
И где поглед рони, свуда песма звони, -
Па ипак у гробу ја бих лежат хтео,
И уз једну мртву драгу свит се цео.

32.

Када те једном судбина спреми
У гроб пун мрака и студи,
Ја ћу ти тада сићи у гроб неми
И свит се уз твоје груди.

Ја љубим тебе и грлим јако,
А ти сва нема и ледна!
Ја јецам, дрхтим, па и сам тако
Постајем лешина једна.

Устају мртви, глухо их доба
Зове; на игру сви хрле;
Ми остајемо под сводом гроба,
И твоје руке ме грле.

Устају мртви, дан судњи свије`
Зове светлости и тами;
Но нама стало ни за чим није,
Ми мирно лежимо сами.

33.

Бор усамљен на северу
Стоји наврх гола брега.
Дрема му се; белим плаштом
Лед са снегом огрће га.

Он о једној палми сања
Сред источне даљне стране,
Што самотна немо тужи
Наврх стене усијане. 
 
 

ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО - Хајнрих Хајне

10.

Лотова ружа стрепи
Пред сунчанијем сјајем,
Па главе клонуле сања
И чека ноћ с уздисајем.

Месец је љубавник њени,
Он сјајем буди је и крепи,
И пред њим открива она
Све тајне недара лепи`.

И цвета, и гори, и блиста,
И у вис гледа из дола;
Мирише, плаче и дрхти
С љубави жарке и бола.

11.

У реци, у лепој Рајни,
У вала кристалу самом,
Клен се огледа сјајни
Са својим огромним храмом.

У храму икона стоји
На златном сликана платну;
У пустош лета моји`
Светлост је сипала златну.

Анђели и ружице
Лебде сврх Госпе благе;
Очи јој, усне и лице
Баш ко у моје драге.

12.

Не љубиш ме, не љубиш ме,
Но то мене мало коље
Погледам ли лик твој само,
Ја сам ко краљ добре воље.

Ти ме мрзиш, посве мрзиш
Тако твоје усне зборе;
Но дај да их љубим само,
Па ме мрзи и још горе.

13.

Не куни се, само љуби,
Лаж је клетва жена свије`.
Твоја реч је слатка, али
Твој пољубац слађи ми је!
Он ми у те веру ствара,
Реч је празни шум и пара.

О куни се, само куни,
Све верујем што ћеш рећи!
Ја на твоја недра падам
И верујем у свој срећи:
Љубићеш ме над сва блага,
Вечно и још дуже, драга.

14.

Ја очима мога цвета
Стварам низе канцонета;
Усницама звонке, фине
Мадригале и терцине;
Лицу, што га лепшег није,
Стварам станце најдивније;

А да моја драга има
Једно срце у грудима,
Ја бих њему, сретан цео,
Један лепи сонет сплео.

15.

Тај свет је глуп и слеп је сасвим,
И сваког дана је гори,
О теби, моје лепо дете,
Рђаво суди и збори.

Тај свет је глуп и слеп је сасвим,
Не зна те добро јоште;
Он не зна како слатко гори
Твој пољуб пун милоште.

16.

Реци мени, моја драга,
Зар ти ниси слика снова
Какву лети, у дан врео,
Ствара машта песникова?

Но не, таке усне, таки
Сјај чаробни ока твога,
Тако слатко дете није
Дело жара песничкога.

Василиске и вампире,
И аждаје, чуда стара,
Те зле звери баснословне,
То песничка ватра ствара.

Али тебе и подмуклост
Твоју, твој лик нежан вазда,
И тај лажни поглед смерни,
То песнички жар не сазда.

17.

Сва ко бела пена вала
Блиста моја драга смерна,
Сад је она изабрана
И туђинцу љуба верна.

Срце, ти се не жалости,
Спрам невере мирно буди;
Трпи, сноси и опрости
Све то милој слаткој луди.

18.

Ја нисам киван, иако кида се душа вајна,
Ти вечно изгубљена моја, нисам киван.
Ма како да с тебе терпти бриљанта блесак диван,
У ноћ твог срца ниједна не пада трака сјајна.

Ја сам давно знао. Та у сну видех те једном,
И ноћ ја мрачну видех у твоме срцу ледном,
И видех како ти срце изгриза змија нага,
И видех како си бедна, бескрајно бедна, драга.

19.

Да, бедна си. И ја бедан сам ко и ти;
Ми ћемо обоје увек бедни бити.
Све док не легнемо доле у гроб ледни,
Ми ћемо обоје, драга, бити бедни.

Око усана твојих подсмех видим худи;
Видим где охолост надима ти груди
И видим где пркос из ока ти сија,
Но ипка си бедна, бедна, као и ја.

Јер с усна ти дршће и скривен бол љути,
Притајена суза сјај ти ока мути,
Тајни уздах цепа горде груди твоје;
Моја драга, ми смо бедни обадвоје.

20.

Флауте и виолине
Звоне и бубањ бије;
Ту моје лепе драге
Свадбено коло се вије.

Флауте и виолине
Уз трубе и бубањ звоне;
Док уз то анђелци добри
С уздахом сузе роне.

21.

Тако је сваки спомен заборав скрио
Да сам ја дуго твог срца владар био,
Срца што тако лажно и слатко бије,
Лажније ништа и слађе на свету није.

Тако ни љубав ни боле не памтиш више
Што ми у срце самртни чемер слише.
Не знам беше ли љубав већа или бол врео,
Само знам да сам једнако с обоје мрео.

22.

И кад би љубице мале
Бол мога срца знале,
Са мном би плакале оне
Да ране блаже ми боне.

И кад би славуј у лугу
Знао за моју тугу,
Песме би запево лепе
Што теше и срце крепе.

И кад би сузе ми тајне
Звездице знале сјајне,
С неба би слетиле доле
Да моје ублаже боле.

Но нико не зна те јаде,
Њих само једна знаде,
Та једна а сама што је
Растргла срце моје.

23.

Што тако лепе руже бледе,
О, реци, драга, што жуте?!
Што љубичице сузно гледе
И болно у трави ћуте?

Што сада тако песме сетне
У небу шева поје?
Што ли из биљке бије цветне
Ко задах лешине које?

Што тако хладно изнад луга
Сунчана светли трака?
Што ли је земља сва ко туга,
И пуста, ко гробна рака?

Што ме и сама туга цепа,
И што сам мрачан ко сене?
Зашто си, реци, моја лепа,
Ти оставила мене?