Тако много смо видели на земљи, а малахитове горе о заласку сунца сретане су као увек песмом и поклоном.
Иста пролећна игра призива када под одроном базалтних стена јата птица урањају у прозирне воде залива.
И морска видра блешти перајастом руком, ваљајући се у пени поред Point Lobosa.
А у магли жари се црвенило азалеја са дна кланца пуних испарења.
Ништа није додато и ништа одузето, непоколебљиви, савршени неприкосновени свете.
Мелодија усне хармонике, издалека из несигурних година или стаза на коју смо пали, спојени пољупцем.
Успавани лан коловрата, у амбарима јабуке и жито, мрки штитови на грудима сестричине Антолке.
Штектање пушкомитраљеза на равници избразданој противтенковским рововима, под расцепљеним засторима облачног освита.
Ко ће потврдити, ко ће рећи "моје" за узалудни, узалудни, с тешкоћом призвани сан?
Са шуштањем ренесансних хаљина иду наше умрле, осрвћу се и стављају прст на уста.
Другови у оклопима поседали за шаховске сточиће, спустивши велике шлемове поред себе.
А љубавна моћ, живо злато у крви, занавек уништава наше празно име.
Беркли, 1965.
Нема коментара:
Постави коментар