субота, 27. јануар 2018.

НОЋНА ПЈЕСМА - Сретена Ен Новић

Радо бих за тебе пјесму написала
Ал` бол је у мени јача,
Стихом својим тугу бих одала,
А ничим нећу да те тлачим.

Оно што осјећам, тешко је рећи,
Расцјеп је одвећ огрез`о у мени,
Надам се да ћу опет снаге стећи
Да нове путеве покажем себи.

Тешка ми ноћ и ваздух, и звијезде,
Нешто ме гуши, а не знам шта је,
Пред очима мојим слутње се гнијезде,
Стежу ме груди, дуго то траје.

Нећеш ме схватити ни кад ти кажем
Да излаз све је, и све је нада,
Мислићеш, тек дрско те лажем,
Док вјера у мени права пропада.

Ти само нађи истину своју,
За сан се спремај, буди сретан,
А мене пусти да се борим
И сама јуришам против вјетра.

МИСАО - Сретена Ен Новић

Због којег циља борим се стално,
Шта ме то тјера у огањ врели?
Дал` нека спона тајна
Ил` мисао што ме прогања?

Ко ми то куца на врата ноћу,
Зашто ми срце издајнички лупа?
Ко хоће да продре у моју самоћу,
Да ме одведе са правог пута?

Колико још снова требам снити
И питати се јел` сан ил` јава?
До кад ћу моћи бол своју скрити,
Кад на ред долази истина права?

Осјећаш ли очај у мени?
Пружи ми руку, отвори врата.
Свако од нас другом је странац,
А свако жели у другом брата.

Живјети у страху, заблудама, илузији,
Живјети у мраку сопственог ума.
Живјети, а чекати крај, ил` само живјети?
Могућност избора, проклета могућност
избора!

ПРИЈАТЕЉУ - Сретена Ен Новић

Далеки, далеки пријатељу мој,
Кад схватиш да прошло је све,
Рукама твојим измакло,
Немој, ево молим, немој отићи,
Не клони тада
И не реци жао ми је.

И ако будеш плакао,
Плачи тихо и сам.
Никад не откриј сузе своје другима,
И сакриј јаде своје.

Не иди тако далеко с људима,
Јер сутра поново срешћеш све то,
По ко зна који пут.
Хтјети рећи жао ми је
И рећи много више.
Ал` ипак остани свој.

Не откриј сузе своје другима,
Сачувај за се јаде своје,
Не иди никад предалеко с људима,
Далеки, добро, пријатељу мој.

САН - Сретена Ен Новић

Оно о чему ја сањам,
Ти сањати немој.
Остави да снове и путеве своје
У самоћи својој, одсликам и кажем.

И кад на путу твоме
моје се десе боје,
Пусти нек` трепере к`о у ноћи звијезде,
нек` нестану тихо у одсјају своме.

Жудње и среће, и страсти
Остави времену да не мину,
А туге и бол, ни јецај мој
Немој чути, нит питати зашто.

И када осмијех мој као маску видиш
Не реци ништа, насмјеши се само,
Ни слутити немој колико је бола
У осмјеху томе, од искона дано.

Ни музику моју осудити немој,
Гласове што чујем у ноћима дугим,
Ти их чути нећеш, окрени се само,
И никад не тражи да и ја судим.

Зато, остави простор, један корак само
За себе, за мене остави слободе,
Јер предјели моји открића су чудна,
Путеви што никога, никуда не воде.

ЗА НЕКУ ПРОШЛУ ГЕНЕРАЦИЈУ - Сретена Ен Новић

Послије узалудног чекања,
Кад нада више не буде постојала,
Ми ћемо још увијек бити ту
Смјело пркосећи времену,
Чекати и надати се...

А кад нам кажу, сажаљиво углавном,
Да нема смисла тако, јер смисао и није у томе,
Очајавти тихо и у себи.
Пружиће нам руке издајничке,
Али на час скривене дугиним бојама,
И пружити уточиште од самице,
Горе од смрти.

Држаће нас на ивици,
На понору,
Смијати се лицемјерно ал` задовољно,
не слутећи - та и они су, ипак, само марионете!