Мењао се језик и ми заједно с њим. Сети се.
Кад ти је било десет година како су бркајлије расправљале тапшући коње
Или набијајући острагушу, како је певала гитара
На трему иза јошика. Или и они други
У твојим младим годинама, што су се подсмевали онима,
Модерни, ватрени на естрадама. Сви су они
Већ изједначени, лепеза, знак Потере, ловачки рог,
Модел динамомашине леже крај њихова узглавља,
И Јакуб Јасињски споразумева се како уме са
Лилијен Гиш, филмском звездом,
На чаврљавом језику, врло стакато.
Али облаци како су пловили тако плове,
Упоређивани стално с новим стварима додириваним руком,
И сила која спаја мушкарце и жене
У шекспировску животињу са двојним леђима
Остаје нејасно питање, каква год јој се дала имена.
А ако у летњој ноћи чамце на језеру
И тиху песму, држање за руке
Чува твоје свечано и све слабије памћење,
Нити је онако то било као што ти се једном учинило,
Нити је такво као сада кад га слажеш у причу.
Беркли, 1963.
Нема коментара:
Постави коментар