Много спавам и читам Тому Аквинског
или Смрт Бога (једно протестантско дело)
Десно је залив као изливен од коситра,
иза тог залива град, иза града океан,
иза океана океан, све до Јапана.
Лево су сухи брежуљци са белом травом,
иза брежуљака наводњена долина где се гаји пиринач,
иза долине брда и борови пондероса,
иза брда пустиња и овце.
Кад нисам могао без алкохола, гурао сам на алкохолу.
Ка нисам могао без цигарета, и кафе, гурао сам на цигаретама и кафи.
Био сам храбар. Вредан. Готово узор врлине.
Али од тога никакве користи.
Господине доктор, боли ме.
Не ту. Не ту. Ни сам више не знам.
Можда је то прекомерност острва и континента,
неизречених речи, базара и дрвених фрула,
или наздрављања пред огледалом, без лепоте,
иако је требало бити нека врста арханђела
или светог Ђорђа у Улици Светог Ђорђа.
Господине видару, боли ме.
Увек сам верова у чари мађије.
Наравно да жене имају само једну, католичку душу,
али ми имамо две. Када заиграш,
у сну посећујеш удаљене пуеблосе
и чак земље никад виђене.
Ставите на себе, молим вас, амајлије од перја,
треба спасти свог човека.
Ја сам читао много књига, али им не верујем.
Када боли, враћамо се на обале некаквиих река,
сећам се тамошњих крстова са знацима сунца и месеца,
и варчара како су радили кад владала је епидемија тифуса.
Пошаљите своју другу душу иза гора, иза времена.
Реците, чекаћу, шта сте видели.
Беркли, 1962.
Нема коментара:
Постави коментар