Ту си, у истом зрачном виру,
Као град крај мене, тај Кијев
Што иза прозора у миру
У врели ваздух је увијен,
И који спава, незасањан,
И, несавладан сном што га хвата,
Ко знојав оковратник, склања
Опеке тешке с мокрог врата,
И где у зноју крошње своје,
Због свих тегоба што их сколе,
Над савладаном цестом стоје
Уз ромор клонуле тополе.
Ти си - мисао да је Дњепар,
Са зелен-кожом бразда, стаза,
Лист наших записа, и лепа
Књига за жалбе земног јаза.
Твоје је присуство, знај, за ме
Зов пред ту подневну тишину,
Да је прочитам натенане
И твоју упишем близину.
1931.
Нема коментара:
Постави коментар