На овој падини оморика, јела и кедар, на оној борове шуме.
Блеште воде што се уливају у западни и источни океан.
Само једна усредсређена река струји право на север,
Где је прозирно сивило у златастој планинској клисури,
Сивило огромне тишине, бледа језера,
И барска бела јела још на хиљаде миља,
Све до границе шума, поларне пустиње.
У мојим сновима земља је била јединство мога тела,
И овде на Етебеску, и свуда где сам живео ја, луталица.
Наслањао сам руку на хрпе планина
Делте су ме секле у жези змајевских бојишта.
И чекао сам, немајући у језику израза
Да именујем све то што моје је и земљино,
Док неки дух, зачет у вулканским мутацијама,
Не викне и не скине чини с нашег правог имена.
Беркли, 1969.
Нема коментара:
Постави коментар