Неки паклови имају изглед кућа и градова уништених ватром, где паклени духови вребају у скровишту. У нешто блажим пакловима могу се видети бедне страћаре, некад у редовима који чине неку врсту градића, са улицама и уличицама.
Емануел Сведенборг
Падајући ухватио сам се за застор
и његов плиш у руци био је последња ствар на земљи
кад сам се скљокавао вичући: ааа аа.
До краја нисам веровао да ће, као друге, и мене.
Потом сам ишао по колотечинама
у неравној калдрми. Дрвене бараке,
или мајушне кућице у пољу пуном корова,
мала кромпиришта ограђена бодљикавом жицом.
А играли су тобоже-карте и ширио се мирис тобоже-купуса
и тобоже-вутке, и била је тобоже-прљавштина и тобоже-време.
Говорио сам да... али слегали су раменима
или окретали очи. Јер та земља није знала за чуђење.
Ни за цвеће. Мушкатле у саксијама осушене,
привид зеленила покривен лепљивом прашином.
Ни за будућност. Свирали су грамофони
непрестано понављајући оно што никад није постојало.
Разговори су понављали оно што никад није постојало
да нико не би погодио где је и због чега.
Посматрао сам мршаве псе. Издуживали су се и смањивали њушке
претварајући се из рундова у хртове, час опет у јазавичаре,
ради подвлачења да нису превише пси.
Јата врана кочила су се у лету, расипала се под облаком.
Беркли, 1964.
Нема коментара:
Постави коментар