Ноћу... са свежњима жижака зрелих,
Ноћу... са торбама месеца јарка,
Дању, у подневни дахнеш цеђ врели,
Дању, у пепео седи с угарка.
Дан, зар га не заспу увек исти
Огњеви снени што трне им боја?
Ноћ, није л` горела ко метал чисти,
Ко жалци столица, ко речи роја?
О, будите се ко што лазарони
С челом уз плочник чекају дан нови!
Пијаним поклоном кају л` се они? -
"Ноћас су донели узбуну снови".
Ноћу је појас твој преширок спао,
Збуњена руља се размака, смерна...
Дању га жедни свет није већ дао
Припитих уста уз оклоп цистерна.
1914.
Нема коментара:
Постави коментар