Најчистији народ на земљи кад га опседа блесак муња,
Немислећи и лукав у труду обичног дана.
Без милости за удовице и сирочад, без милости за старце,
Испред руке детета краде кору хлеба.
Живот ставља на жртву да би навукао гнев неба на непријатеље,
Плачем сирочади и жена непријатеља поражава.
Даје власт људима с очима прекупаца злата,
Допушта да га уздижу људи са савешћу власника бордела.
Његови најбољи синови остају непознати,
Само једном се јављају, да би умрли на барикадама.
Горке сузе тога народа прекидају песму на половини,
А кад песма ућути, гласно се говоре досетке.
У угловима соба застаје сенка и показује на срце,
Напољу пас завија на невидљиву планету.
Народ велики, народ непобедиви, народ иронични,
Уме да распозна истину, чувајући о томе ћутање.
Скита по сајмовима, споразумева се шалом,
Тргује старим квакама, украденим на рушевинама.
Народ у изгужваним капама, с целом имовином на плећима,
Иде тражећи кућиште на запад и на југ.
Нема градова ни споменика, ни вајарства ни сликарства,
Само од уста до уста преноси реч и пророштва песника.
Човек тога народа, стојећи над колевком сина,
Понавља речи наде, до сада увек узалудне.
Краков 1945.
Нема коментара:
Постави коментар