Ветар, кад духне, чини да вртови
Буду као тиха и велика мора.
Пена по лишћу прелети, а онда
Опет вртови и зелена мора.
Зелене горе што слазе до река,
Где само цупка пастирова фрула.
Цветови румени су, са златним капцима
Што тако драги су за детиња срца.
Вртови лепи, ви моји вртови!
Таквих вртова и нема на свету.
Ни тако чисте, тако живе воде,
Ни таквог пролећа, утопљеног у лету.
Ту бујна трава расте до колена,
А када јабука се скотрља у траву,
Тад лице мораш да приљубиш до ње,
Желиш ли очи твоје да је нађу.
Вртови лепи, ви моји вртови!
Таквих вртова и нема на свету.
Ни тако чисте, тако живе воде,
Ни таквог пролећа утопљеног у лету.
Варшава, 1942.
Нема коментара:
Постави коментар