среда, 02. август 2017.

ДОМ НЕКРШТЕН - Ранко Јововић

Срби Игњатовићу

Будим се
Са осјећањем празнине
Већим но кућа
Градска,
Са осјећањем страха,
Потиштености
Напуштам собу.

Зашто сам залутао -
То мишеви, мачке, пролазници
Прегризу мамац у човеку -
Какви смо ово становници,
Анкетирам себе
Као кад песник кида
Са околином
Обожавајући исту нечастиву слику
У неком другом времену.

И шта је град мени -
Страна сила.

Разбацујем последњи милион талената
На конце, игле -
Ушивам крпе над градом
Као кад песник растерује
Невидљиве противнике.
Затварам очи
Са осећањем греха
Већим но кућа
Градска -
Стар је ово дом,
Некрштен
И сив
Као изнутра.