4
Тај дан ће доћи - тужан, кружи глас! -
И престаће и плач, и сјај, и власт
Два ока моја, жива као пламен,
Кад охлади их туђег новца знамен.
И двојника кад осети двојник -
Кроз благо лице искрснуће лик.
И најзад бићу достојна, тог часа,
Да носим дивни појас достојанства!
А издалека - ако назрем све -
По црној стази, овлаш крстећи се,
Поклоници ће тромо да се крећу
Ка мојој руци - тргнути је нећу! -
На којој више забрана не стоји,
Ка мојој руци која не постоји.
На целивање ваше, о, ви живи,
Први пут нећу да се успротивим.
Заогрнута сам најзад сва
У дивну копрену достојанства.
Ни од чег више нећу да црвеним.
Јер данас је пресветли Ускрс - мени.
Напустићемо тихо Москву-град
Ја напред, ви за мном полако тад,
И не један ће уз пут да се распе,
И први грумен сандук ће да заспе -
И најзад биће мени доступан
Самољубиви, усамљени сан.
И ништа више не треба да чини
Нико - упокојеној племићки Марини.
11. април 1916.
6
На подмосковске шуме плаветне
Ромиња киша звоњаве сетне.
Низ друм се вуку слепци тромих ногу -
Низ друм калушки, знан и распеван - а он
Спира и односи на путу свом
Имена кротких путника што поју Богу.
И мислим: једном мора доћи час
Када ћу - уморна од свију вас,
Од несталности ломне речи руске -
И ја да ставим сребрн крст о врат,
Да прекрстим се - па у позни сат
Да кренем дуж старе цесте калушке.
на Тројице, 1916.
8
Москво! Азил си свачји,
И бескућника дом!
Сви Руси су - скитачи
Сви ћемо дому твом.
На леђим жиг срама,
Притајен прети нож.
Из предалеких страна
Ти позваћеш нас још.
За дубоки жиг сужња,
За сваку болест, јад -
Лек исцељења пружа
Наш Пантелејмон млад.
А иза оних врата,
Куд хрли силан свет -
Пресијава се златан
Иверског срца цвет.
Алилуја се губи
Низ мрка поља сва.
- Ја у груди те љубим,
О, земљо московска!
8. јул 1916.
Александров
9
На оскоруши
Кита пламена.
Лишће падало.
Ја сам рођена.
Стотину звона
Свађало се
Беше субота:
Јован Богослов.
И све до данас
Желим да гризем
Плод оскоруше
Горке, гримизне.
16. август 1916.
Нема коментара:
Постави коментар