Само сам витез и поета,
Потомак сам северног скалда.*
Твој муж пак шета с књигом Вајлда,
Шетландкси шал му преко жакета...
И изнад свег је - презрив естета.
Зато ли он подругљив ми је,
Што је сумњичав преко мере?
Коме ћеш наклон - прати, не крије...
А ја... не тичу ме се те химере!
Љубав ка теби данас ми лије!
Вероломства ти кокетних драж
Стоји одело ко саливено...
Је л` ти кад срце, о верна жено,
Љубави заветом дрхтало, кажи,
И било тајно заљубљено?
Зар ти није твој супруг снени,
Та љубоморна и смешна сила,
Шаптао: "Пођимо, мила...",
Увивши те у шал зелени
Од петроградских зимских крила?
И није ли, зар, после бала
Лукавио твој поглед сваки,
Ниси ли ваздушаст покров танки
Низ плећа да ти падне дала,
Изводећ игре отров лаки?
2. јуна 1908.
*скандинавски песник
Нема коментара:
Постави коментар