* * *
А зашто се претвараш ти
У ветар, у камен, у птице?
Што ми се осмехујеш ти
Из зорњаће с неба у лице?
Не мучи ме, не дирај бар!
У волшебне пусти ме њиве...
Тетура опијени жар
Кроз усахле мочваре сиве.
И Муза кроз дроњави плашт
У песми свим тугама вије.
Јад суров, ко јутрњи дажд,
Моћ волшебну срећница крије.
1915.
Нема коментара:
Постави коментар