Ми често у плач - ви и ја -
Живота тужног што је знак!
О, кад би знали како зја
С будућих дана лед и мрак!
Ти милој руку стискаш, гле,
Играш се с њом, шалиш чак,
И плачеш, спазив` лаж код ње,
У руци драгој ножа сев.
Дете си пак!
Подмуклост, лаж, немају крај,
А далеко - смрт.
Све црњи биће свет страшни тај,
Све луђи планета вихор, знај,
За веком све век шкрт!
И век последњи, најгори, гре,
Што све ће стићи нас.
Све небо гнусни скриће грех,
Сва уста следиће смех,
Пустоши тужан глас...
Ти ћеш пролеће чекати стат -
Оно обманути.
Ти ћеш сунце на небо зват -
Неће гранути.
Крик ће, када га почнеп слат,
Ко камне канути...
Нека вам живот постане драг,
Нижи но влат, ко вода тих!
О, кад би знали, децо, свих
Будућих дана лед и мрак!
6. јуна 1910 - 27. фебруара 1914.
Нема коментара:
Постави коментар