Ана Ахматова

* * * 

Хоћу црне да негујем леје

И изворском заливам их водом.

Пољско цвеће нек на ветру веје,

Опчињено небеском слободом.

Нек цветови као ужежене

Звезде сјају (с неба септембарског).

Просинувши из сивила барског

На лађаре и на заљубљене.

А цветови за Софију,

Моји, за свечане прилике

Кад огласе звона летургију,

Ухвативши небеске отклике.

Као у валу, принети за сушу,

Они што су свој живот обрекли -

Нек принесу окајану душу

Руске земље, с које су потекли.

Лет, 1916.

Слепњево