* * *
О. А. Глебовој-Судејкиној
Гаташ... запуштене руке опустила,
Прамен косе, слепљен, на бескрвном челу,
И осмехујеш се, не, једну пчелу,
И лептирицу смисла једну белину -
Руменим осмехом саблазнила.
Као месечево напрегнуто око
Далековидећи поглед ти облуди.
Је ли то укором благим мртве буди,
Или, у немоћи и телесној студи,
Пред живима кајше се дубоко?
1921.
Нема коментара:
Постави коментар