Зашто ме, зашто, у мрак непостој
Вуку судбе несреће разне?
Зар је све, баш, па чак и живот мој -
Тек само тренутак страшне казне?
Да живим хоћу, ма, без среће, чак,
Нек срцу се и туге множе,
Ал` све напред мами некакав зрак,
И као да ме обасјат може!
Нек сабласт је жељен и далек сјај!
Нек залуд се и наде творе!
Ал` тамо - где ташт је и далек крај -
Његови зраци предивно горе!
29. јун 1899.
Нема коментара:
Постави коментар