Ана Ахматова

* * * 

Дуго, дуго кроз села и луге

Ишао је и питао редом:

"Где је она, светлост моје туге -

Њених очи са звезда погледом?

Све ведрији и мање снежнији

Пролећа се нижу дани нови.

Све је чешће сањам, све нежнији

О њој су ми снови.

И дошао у наш град је тмурни

У смираја предвечерњег трен.

Мислио је још на Лондон бурни

И сањао Венеције румен.

А у цркви, свод висок и танак,

Над гранитним сјајем блешти срмом,

Молио се за нови састанак

Са љубављу и радошћу првом.

Над престолом у окову злата

Божји врт се расја ватром бледом.

Ту је она. Севну умиљата

Светлост ока са звезда погледом.

Пролеће, 1915.