Ана Ахматова

* * * 

Кад изговорим по навици

Имена која не остављам,

На чудноватој тој прозивци

Тишина ми се само јавља.

8. новембар 1943.

Ташкент

* * * 

Не понављај - душо поносита -

Оно што си негде могла да прочиташ,

Но можда је поезија и сама -

Један величанствен цитат.

4. септембар 1956.

* * *

А ја идем тамо где не терба ништа,

Где сен је само - сапутник драг,

Из глувог парка фијук ветришта,

Под ногом мојом гробнички праг.

1964.

* * *

И ово сам могла, и ово бих могла,

А ја сам, ко бреза, на пољану легла,

Око мене сама маглуштина седа.

1960.