Не жалим ни радосне, ни вреле дане,
Ни лето зрело, пролеће младо, зар?
Све прође сад - још немир и сјај маме,
И опет ће - јер су земаљски рај.
Жалим велики дан због смрти јасне,
Тек рођено дете што ће да мре.
О, жалим, друже - будући жар ће да згасне,
У прошли мрак, хладноћу, да гре!
Не, макар на крају лутања бурна,
Не жалећ дан, ја ћу да нађем пут!
Заветна сретања да нису тмурна
Оном ко због мене уздише ту.
27. јула 1901.
Нема коментара:
Постави коментар