Златним долом попут вала
Ти одлазиш диваљ, нем.
Низ небеса крици ждрала
Гасну тихо међу свем.
Замро чим досего зенит
Тужни гласак, дуги звук.
А бесконачну тегли нит
Паук, с тријумфом, у мук.
Кроз прозрачна сада влакна
Сунце, не гасећи зрак,
Празно бије слепа стакла
Дома што напусти свак.
За свечане је одежде
Јесен сунцу дала дар,
Угашене све надежде
Надахнуо што је жар.
29. августа 1902.
Нема коментара:
Постави коментар