Са твојих слика светлост се осипа,
Као благословена патња да те води;
Вечна позлата са јесењих липа
И плавет данас саздана на води.
Помисли танак дремеж већ ме хвата,
У твоје вртове уводи ме нове,
Где се свакога ја бојим преврата
И у несвести следим ти трагове.
Под преображени свод хоћу ли стати,
Што га ти у небо руком преобрати,
Да се расхлади омрзнути мој жар...
Тако блаженом вечитом топлотом,
Да, усијане склопив капке потом,
Поново од чистих суза примим дар.
1924.
Нема коментара:
Постави коментар