Нисмо за каприце криви своје,
Нити за крви оркан клети.
Тешко је, мучно, дете моје,
Уз лестве се љубави пети.
Кроз окно ври лед што се рони,
Сребрни траг тишина пуни,
О, веруј души тој што звони,
Затегнутој веруј струни.
Крај 1917.
Нема коментара:
Постави коментар