У шареним сам, ритавим скутима,
Бео, румен, са безличном маском,
Цереко се, кревељио распућима
И шаљивом сам забављао скаском.
Развијао сам дуго и казивно
Све, без смисла, гласно, до заплета -
О старцима, земљи без назива,
О девојци с очима детета.
Бесмислено би неко се смејао,
А некоме чак и болно поста.
А кад бих на трен застајао,
Из масе би повикали: "Доста!"
Април 1903.
Нема коментара:
Постави коментар