ПОСЛЕ ДВАНАЕСТ ГОДИНА - Александар Блок

К. М. С.

7.

Већ се и оку смрачи споља

И виолине звук се смири,

А диригента зла сад воља

Низ харфу ко ветар пири...

Твој страстан есеј, речи димне,

Кроз сумрак лажи на ме слећу.

Са сцене тенор пева химне

Безумној струни и пролећу...

Кад, уздах близак, ненадано,

Чу се и следи крв у хуку,

А неко тужан, уз јад, лагано

На срце ми наслони руку...

Кад, у слутњи, једва видиљиви,

Преда ме стаде, ретким димом,

Тај, ко сен, тај непобедиви...

Запева харфа: одлетимо.

Март 1910.

8.

Све што желим да запамтим

Односе ми лета луда,

Но, ка небу ноћном пламти

Прича ова и врлуда.

Испричан је живот, спржен,

Сањам љубав, тај сан први,

Тај драг ковчег који држе

Крсне траке, ко од крви.

Док у миру собе своје

Уз кандило видам тугу,

Сен вољене, мртва што је,

Над снове ми шири дугу.

23. март 1910.