* * *
Да ли се то моја судба мења,
Или игри дошао је крај?
Где су зиме давног провођења
И поспаних зора бокор и сјај?
Ево, сад ја мирно и сурово
Животарим на дивљој обали.
Ни празничко ни ласкаво слово
Да помази и душу ожали.
Не верујем: празници се ближе.
Степа је већ немирно зелена.
Сија сунце и обалу лиже
Ко таласа топлог мека пена.
Кад од среће сетна и уморна
Бивах - о том куту у тишини,
С осећајем неизреченим спорна,
Маштах и о посмртности чини -
Таква души места беху зорна.
Севастопољ, децембра, 1916.
Нема коментара:
Постави коментар