Александар Блок

Кад почех да старим, да венем,

Песник што схвати да је сед,

Ја хтедох све да преокренем,

Сменим старцима суђен ред.

И опет, болан и слаб силом,

За срећном звездом трагам свуд.

И неко лице, некад мило,

У свом стваралачком сневам сну.

Можда ме сећања издала,

Ал` не верујем у ту лаж,

И ништа ми баш није дала

Ове неизвесности драж.

Осташе тамо причања срећна -

Што су занос, младости глад,

Ал` старост ми повила плећа,

Што сам песник, смешно ми сад...

Уморан од јадних књига више,

Њихових ружних глупака свих!

Проклети сни! Да проклети бише

Тренуци за пророчки стих!

Са самим собом сад насамо

Старим и венем, злобе раб,

И руком, свом намрешканом,

С муком једва подижем штап...

Коме да верујем? За ког да марим?

Доктори, песници, поп...

Ах, кад бих могао да сварим

Бесмртну гадост крда тог!

4. јуна 1903, Bad Nauheim