И падоше као од камена
Речи на моје живе груди.
Али, ништа - одавно сам спремна
На све што ми се досуди.
Посао ме нови данас плени:
Памћење треба да избришем,
Треба да се душа окамени
И да опет научим да дишем.
Не само то... Врело шушти лето
Као празник под мојим окном.
Ја одавно предосећам ето
Тај светли дан и угасли дом.
1939. Лето
Нема коментара:
Постави коментар