Александар Блок

У црном фраку међ госте навратих.
Поздрављах се. Уз осмех, свестан тог:
Куцнуће час. Мени ће знаке слати.
Схватиће да јесам виђао ког.

Ти ћеш ми прићи. Болно стиснути руку.
И рећи: "Мани. На смех тек гониш њих."
Ал` ја ћу знати - по гласу, по звуку,
Да ме се бојиш више од свих.

Ја ћу вриснути, беспомоћан тако,
И бесциљно се осврнути, блед.
Па - стати крај врата с бронзаном кваком,
Све их погледом... уз осмех ко лед.

18. децембра 1903.