Ана Ахматова

* * * 

Бешумно ходаху. Лоше

Вести већ свуд лебди знак.

Мене болном приведоше,

Али ја га не препознах.

"Слава богу", рече и крут

И замишљен беше, и сам...

"Одавно је време за пут.

Ја још само тебе чекам.

У бунила мога машти

Твојим реч`ма не утекох.

Кажи да ли прашташ ми ти?"

"Опраштам ти", тихо рекох.

Светлост пљусну по тавану.

На под свину злато лука.

На свиленоме јоргану

Лежала је суха рука.

Затурени профил рујно

Прели неки одсјај гнусни,

И дисаше већ нечујно

И изједених танких усни.

Наједном последња сила

Сјај ока му живну крадом.

"Добро ј` што си попустила

Пред последњом мојом надом".

И лице му младост сможе.

И ја тада познах њега

И рекох: "Господе боже,

Прими раба ти твојега".

1915.