Ана Ахматова

* * * 

Сусрет један још неопевани,
Без песме пада туге вео.
Наступају хладног лета дани,
А живот нов тек је започео.

Беше као од камена рушног
Свод небески у огњу сињему
Нежнији од хлеба насушног
Мени треба једна реч о њему.

Ти што росом прену свелу траву,
Благом вешћу душу ми озрачи,
Не рад страсти, нити за забаву,
Већ за љубав која живот значи.

1916.