И свуд клевета пратила је мене,
Њен корак ноћи будио ми снене
У мртвом граду с беспоштедним небом
Куда ја лутах за кровом и хлебом.
У свим зенама њен облесак гори,
Час ко подавање, час страха прекори.
Но, ја се не бојим. На сваки њен нови
Изазов, имам одговор сурови.
Али, већ предвиђам дан најцрње море,
Када пријатељи приђу у цик зоре
И слатке ми снове ридањем прекину,
Стављајућ образе на груди мртвину -
Непозната тада прић` ће она ледна
И у мојој крви своја уста жедна
Напијаће слатко за нове увреде,
Стопивши понизно свој глас у обреде.
Свима јасан биће њен бестидни след:
Да на суседа не би смео сусед
Да дигне поглед и да моје тело
Остане пусто, непресушно врело
Душе, бесциљно, у магли увене,
У дивљој жалости земље остављене...
1921.
Нема коментара:
Постави коментар