* * *
Низ грло ниска преко ниске пада.
У рукавима руке сакривене.
Очи узверене. О, нећу никад
Заплакати не, не!
Чини ми се лице се прхути и вене,
Блеђе од малиново-беле свиле.
Праменови косе неувијене
По челу се криле.
Као да ми жеље односи заборав
Пласне занос у могућност лета
И квадрати чврстог паркета
Под ногама ми се љуљају ко сплав.
На бледој усни осмех танак прпти,
Пратећи дисање тешко, без покрета.
А у недрима шћућурено дрхти
Цвеће несуђеног сусрета.
1913.
Нема коментара:
Постави коментар