Ана Ахматова

* * * 

Тебе ја се не сећам баш често.

Судбу твоју поменем с тескобом.

Но, у души постоји још место

Могућег сусрета са тобом.

Намерно заобилазим дом твој,

Изнад реке мутне дом црвени,

Али не знам шта видиш у мени -

Прожет сунцем - што ти вређа спокој.

И не желим нити смисла има

Да ми иштеш усне, молиш руке.

Ја не желим златним стиховима

Да овековечиш моје муке.

Ал` проричем тајну будућности:

У вечеру једном сасвим плавом

С тобом ћу се једног дана срести

Неизбежно, истински заправо.

1914.