* * *
Погледима се ласкавим до зоре
Једни мазе, други свуноћ пију,
А ја целе ноћи водим разговоре
Са савешћу, чију не укротих змију.
Ја јој говорим: "Твоје носим бреме
Тешко, ти знаш колико лета".
Ал` за њу уопште не постоји време,
Нит простора има у недрим света.
И опет црно и прљаво вече,
Злосутни парк и трк коња спори,
И ветар, препун весеља и среће,
Са небеске стене на мене се сори.
А нада мном спокојни, двороги
Шепури се сведок са звезданог свода
Гледа како ме пут води убоги
Лабудовим мртвим у мрак вода.
1936.
Нема коментара:
Постави коментар