7.
И пала је камена реч гневна,
Треснувши по живом срцу мом.
Али ништа, ја сам била спремна
Да преживим и тај страшни гром.
Остало је много посла мени:
Да убиством сећања - још скривим,
Душа треба да се окамени,
Да поново научи да живи -
А ван свега... Летња хука лака,
Као празник, под мојим балконом.
Одавно сам слутила већ такав
Дан светао, с опустелим домом.
1939. Лето
Нема коментара:
Постави коментар