Ко што пред царевима и кнезовима падају зидине -
Спадните, туго-чаме-горчине
С моје младе рабе Марине
Правовернице.
Прошумите попут пролећних вода, крадом,
Над мојом рабом
Младом.
(Златан прстен дед у воду баци,
По грудима јајце котрљај у шаци!)
Од слатких речи, од беса-ница,
Од грозних змија, од грозница,
Од савета дружбеница,
Од човека од опака,
Од младих пријатеља -
Од старих кнежева -
Заклањам господарицу-кнегињу
Младу моју, верну моју рабињу.
(Наклони лице,
Располи јајце!)
Нек расту њени дворови
Изнад снежних литица
Нек јуре њени путови
Изнад облака-птица.
Нек јој се земаљски кнезови
Клањају све дубље,
Нек јој у кеси зазвоне
Златне рубље.
Рђа - с ножа.
С тебе, госпожа,
Жал!
21. мај 1917.
Нема коментара:
Постави коментар