Ко ће рећи да сам безуман?
Поклон ми низак, лик ми строг.
Да ме позове неће игуман,
Ноћу, до строгог прага свог.
Тужној сам браћи - брат примеран,
И црну ризу носим,
Јутром кад се, у вери смеран,
Низ поље светло росим.
Пред иконама станем свима,
Ко строг и смирен брат,
И чиним поклон за поклонима,
Сваки обред каноном дат.
А твоје: ћути!... да ме опи,
Нико да сазна неће, знам...
И да се блажена душа топи
Ко восак уз свећа плам...
Да и без молитве буде мира,
Кад ходиш уз реку близу
Ограде мог манастира,
И монашку носиш ризу.
Да си попут пијана хмеља
Безумну ми бацила чар,
Па не знам колико већ недеља
Преступне лепоте држим жар.
6. новембра 1907.
Нема коментара:
Постави коментар