* * *
Колико широки трагови су ови?
Како су бучни крути мостови?
Али, безвездани густи су вртови
Таме у коју град овај се ови.
А ми по снегу тек свежем идемо.
Смртни смо људи, шта је у том чудно -
Да још тренутак, мада узалудно -
Скупа проведемо.
Слабост срца ми се у колена слева,
И чини ми се не могу дисати.
Ти, сјајно сунце мојих песмопева...
Ти, живота мога благодати...
И црна се, ево, заљуљаше здања.
У неку дубоку провалију падам...
У мом сеоском врту се из сања
Сада лакше пренем и лакше савладам.
1917.
Нема коментара:
Постави коментар