* * *
Као бели камен на дну иточника
У мени једно трепери сећање.
И оно је као судбина столика:
Испуњава ми и јаву и сање.
Чини ми се ко ме изблиза погледа
У моме оку мора да запази
Тугу која се у сузи огледа
И по уморној души путокази.
Ја знам да бози мењаху одувек
Бића и ствари, не убив сазнања;
Да би дивне туге одживеле свој век,
Ти си промењен у мој лик сећања.
Слепњево, 1916.
Нема коментара:
Постави коментар