Свако вече, чим светлост згасне та,
У жељи за смрћу горећ, праштам се ја,
И дан хладан кад почне поново да сја
Живот ме зграби, па ме мучит зна!
Праштам се и са добрим ја, праштам са злим,
Нада је и ужас растанак са земаљским свим,
Ујутро, опет, са земљом срећем се сам
И зло проклињем, за добрим туговат знам!...
Боже, боже, који си у власти, и јак,
Зар си досудио тако да живи свак,
Да смртник, јутарње препун маште и сна,
Тугу за тобом, без предаха, носити зна?...
3. децембар 1899.
*Туга у праскозорја (лат.)
Нема коментара:
Постави коментар