Од сталних уморан скитања
Оставим каткад журбе све
Па болна разматрам питања,
Узбуним пређашње сне...
Да ми је њеној дати души
Пролећа срећу у зимски дан!
О, не, зашто, зашто да рушим
Миран јој младости сан?
Доста ми душом да тражим
На висинама њеним спас,
Где срећа сја, каткад блажи,
Но, суђено - не за нас.
30. октобар 1898.
Нема коментара:
Постави коментар