Ана Ахматова

* * * 

И ево сама уз камен родни

Поразних дана сучем жице

О другови моји слободни,

Лабуди, птице злослутнице!

У песми више не кликћем вас,

Не могу сузама да вас вратим,

Али у вечери печални час

У молитви вас опет јатим.

Достигавши га стрелом у лету,

Једнога од вас смрт умори,

Други, љубећи мене уклету,

У гаврана се црног створи.

Но, тако бива у году једном

Кад санте леда ка ушћу броде,

У Јекатаринином врту ледном

Ја сам се нашла усред воде.

Слушала пљесак широких крила

Изнад површи бледо-плаве,

И тад некаква раскрили сила

Прозоре гробне тамнице јаве.

1916.