САН - Ана Ахматова

Знала сам да си ме снио,

И немогах више уснут.

Мутни фењер плавет лио,

Осветљавајући ми пут.

Ти видео врт си царски,

Дворац бели и стамени,

Ограду - ков неимарски -

Крај степеница камених.

Идеш пута не знајући,

Једино мисао стрши:

"Да је могу само наћи

Пре но што се сан распрши".

Стражар крај црвених врата

Викну: "Стани, море! Куда?"

Лед се ломи, шкрипи санта,

Све је дубља црна вода.

"Језеро", мисао плану.

"Ал, острво". Бију ода њ

Вали, и наједном грану

У погледу плави огањ.

У јарком се светлу прену

Дана шкрта врло касно,

И први пут по имену

Ти ме тада зовну гласно.

Царско Село, 1915.