Ја направих штап од дуба
Уз мећаве шапат мили.
Одећа ми бедна, груба,
О, недостојни сви су били!
Но, и убог ћу пронаћи пута,
Зубато, изађи, сунце!
За бога, ваздан ћу да лутам,
Да увече о прозор куцнем...
Белом ће, мени, руком, бајна,
Отворити тад врата тајна,
Млада биће, и коса јој сјајна,
Душа јасна и бескрајна.
Месец, звезде у коси...
"Уђи, мој најдражи принче..."
И с бедна штапа који носим
Клизнуће сузе драгуљу сличне...
25. марта 1903.
Нема коментара:
Постави коментар