Све је ко пре. И прозоре ресторана
Засипа лепршав снег.
Ни ја нисам нова, одраз дана.
Седим сама. Прилази ми човек.
Упитах га: "Шта желиш, шта хоћеш?"
Одговори: "С тобом бит у паклу".
Насмејах се: "Ти нама проричеш
Обадвома судбину опаку".
Његов лукав осмех откри зубе.
Цвеће лазе прсти му уклети.
"Кажи ми ти - како тебе љубе?
Кажи - како љубиш ти?"
Очи као у мутљага жери
Не свођаше он с прстена мог.
Ниједан се мишић не помери
Његовога лица, сивог и злог.
Као дивља звер мучки ме вреба,
Уверен је у себе до бити:
Да ничег нема што му треба,
А што би ја могла му одбити.
1. јануар, 1914.
Нема коментара:
Постави коментар