Ево - гробних степеница тих.
Ту - за нас двоје саме рака.
Нежна моја сапутнице, спи,
Прошлост нам је зједничка зрака.
Ти почиваш у гробу белу.
Осмехом кажеш: не буди ме.
Златан је прамен на твом челу,
Икона златна на грудима.
Ја сам светлу отпразново смрт
Чим ме рука такла сува,
Све остало - тај бескрајни врт
У маглама плавим чувам.
Спи - твој се одмор дират не сме.
Ми - незнаних путева смо крај.
И док олује сву ноћ бесне,
Гори замка озареног сјај.
18. јуна 1904, село Шахматово
Нема коментара:
Постави коментар