ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО - Ана Ахматова

Сапутниче мој неопрезни,

Мој љубоморни друже и нежни!

Не хтеде поћи ти мојим путем.

Септембар. Туге. Студи љуте,

А у повратак у града куте,

И сан већ беше недостижни -

Њих двоје - два друга равна,

По суровој својој лепоти,

А по мудрости крепка и славна.

Али, с осмехом свеца што поти,

Несносан, и уз то, тврдоглав, пламан -

Ти ме, најдражом чежњом, оплоти.

Нестрпљење ме ставља на муке,

Од бројаница се смарају руке.

Већ тачно знам кад ће на обед

Да наврати код мене сусед.

Помисли, дан за даном лази.

Снег пао. Топи се увече,

И за последњим ждралом одлеће

Последња нада. Тама плази.

Сусед се мојој патњи приучи

И, често уздахнувши, вели:

"Опростите, туга ме мучи".

У ствари, у њу сусед усели.

У врту под брезама краљевским

Маштам о данима Царскоселским,

О споровима, стиховима, ама

Највише о дивним врелим уснама.

Али, под лактом осећам руку

Оног који ме доведе пред дом

И снова слушам: зар може са мном

Неко поднети мирно разлуку;

Са каквом страшном сам кривицом

Ја заслужила такву муку.

Када камин већ салон загреје,

Мог госта као да брига није,

Да позове свог кочијаша,

И сећања се помно маша,

Не скидајући очи с пламена,

И ја се тада присетим сетно...

Ви другови би неприемтно

Гледнули преко чирака снена

И сваки од вас своју царицу,

Нову, пред златну води вратницу.

А ти окретнији од свих,

И твоја од других покорнија,

Клекнуо би јој пред ноге тих,

Са тамјаном, који опија...

Тад присети се јединог часа,

Вечери удаљене га крију,

Крика лабуђе туге, ужаса

Из праштајућих мојих очију -

То ми је сада једина нада,

И једина верна награда.

Слепњево, јесен, 1913.